Ruskinja koja voli nashu zemlju
Teshko da neko bar jednom, nije chuo za Ruskinju koja svim srcem voli nashu zemlju, kojoj je posvetila celokupni nauchni rad, sve svoje misli, slobodno vreme, interesovanja, koja u rubrici khobi, pishe — Jugoslavija!
Magistrirala je na Istorijskom fakultetu u Moskvi izuchavajući ustavobranitelje u Srbiji, a doktorirala na politichkom sistemu Jugoslavije. Objavila je 140 nauchnikh radova, medu kojima je 12 knjiga i broshura o krizi na Balkanu, nashim problemima, raspadu SFR Jugoslavije, ratu... Smatraju je jednim od najznachajnijikh poznavalaca istorijskikh i politichkikh zbivanja na nashim prostorima; ukazali su joj poverenje da bude specijalni savetnik Ujedinjenikh nacija i Jasushi Akashija, kao ekspert za Balkan... Na sednici Komiteta za međunarodne i politichke odnose Vrkhovnog sovjeta Rusije, govorila je upravo tada kada se reshavalo pitanje sprovođenja sankcija Saveta bezbednosti protiv Jugoslavije. Osudila je postupak Andreja Kozirjeva, tadashnjeg shefa ruske diplomatije koji je u Savetu bezbednosti glasao za embargo. Nazvala je to „bezumnom odlukom” zbog koje će svaki Rus morati da se izvinjava Srbima.
Jedna obichna ruska zhena, majka Dashe i Ane, supruga Sashe, inzhenjera elektronike, sa kojim je preko trideset godina (josh iz đachkikh dana) ali u isto vreme — neobichan chovek i nauchnik, stala je svojim ljudskim i profesionalnim potencijalom i znanjem u odbranu nashe zemlje, naroda, istine. Dr Jelena Guskova bila je i ostala glasnija od mnogikh svojikh kolega, od drzhavnikh institucija, politichara... i sve to iz potrebe da se o stvarima i događajima u Jugoslaviji govori istinito, pravedno u interesu, kako to chesto naglashava — „jednog ponosnog i khrabrog naroda ali i Rusije koja mora da ostane prisutna na Balkanu, koja mora da uchestvuje u sadashnjim zbivanjima i odluchivanju, koja mora da pomogne prijatelje u nevolji, i ujedno zashtiti i sopstvene interese, granice i sprechi dalji raspad”.
— Ove, 1998. godine mnogo je lakshe govoriti i boriti se za interese Jugoslavije, iz prostog razloga shto postoji saglasnost u svim strukturama vlasti da je nedopustivo meshanje u unutrashnje stvari jedne suverene drzhave i da se ne sme dozvoliti pretnja i primena sile. 1992. teshko je bilo biti simpatizer Jugoslavije, jer su pokushavali da nas okrenu Zapadu, i tvrdili da je vezivanje za Balkan — korak unazad. Andrej Kozirjev je lagao predsednika, Dumu, ceo narod... Prema jugoslovenskoj krizi igrao je dvojnu igru; jedno je govorio na Zapadu, sasvim drugo u Rusiji, da bi umirio dukhove. On nije razlikovao narode, meshao je Sloveniju u Slavoniju. Na sednici Komiteta za spoljnopolitichke odnose pitao je shto se toliko zalazhemo za Srbe, a ne i za druge pravoslavne narode — recimo Slovence. Na vazhne skupove gde se ochekivalo rusko reshenje i predlog izlaska iz krize, odlazio je sa praznim papirom, i na licu mesta improvizovao. Rusija je, dobrim delom, i uz njegovu pomoć, postala instrument pritiska na Balkanu, i to je ono chega ćemo se stideti.
Jelena Guskova je sve to vredno belezhila, skupljala dokumentaciju kako bi od zaborava sachuvala te nedopustive greshke ruske politike. Kazhe daje znala da će Srbi, koji uvek prvi prashtaju, preko mnogo toga preći i zaboraviti, kao shto su i kroz istoriju chinili,
— I te, 1992. godine — pricha Jelena Guskova — bili ste spremni da trazhite opravdanje za nash glas u Savetu bezbednosti posle koga su uvedene sankcije. Ja nisam khtela da iz sećanja nestanu duge i muchne sednice Vrkhovnog sovjeta, na kojima se o sankcijama protiv Jugoslavije raspravljalo. U mojoj knjizi „Balkanska kriza i Rusija” ostali su stenogrami, koji su danas jedino svedochanstvo, jer su svi drugi izgoreli u Belom domu.U knjizi su imena novinara koji su otpushteni zato shto su se bavili jugoslovenskom krizom, svedochanstva o sukobima u nauchnom svetu...
Za sve ove godine, koliko znam i srećem Jelenu Guskovu, uvek sam se pitala: odakle toliko ljubavi za nas, koji smo specifichan i nimalo jednostavan narod. Razmishljala sam o tome da je mozhda, zbog neke ljubavi iz mladosti toliko privrzhena Srbima, da je vezuju uspomene i da zbog njikh tako glasno i zdushno brani nashe interese, ne zaboravljajući pri tome sopstveno poreklo, svoju zemlju. Nikad ranije nisam uspela da je o tome i pitam, jer iako mi je bila bliska, uvek su nas odvlachile neke oficijelne okolnosti, susreti na nauchnim skupovi-ma, na prijemima u Ambasadi, jugoslovenskim kulturnim vecherima... Znala sam da zhivi u skladnom braku, da vechito sedi za kompjuterom i radi, da ume da gata uz pomoć starinskikh ruskikh karata, da je ćerke koje su u međuvremenu, za ovikh devet godina koliko se znamo (Dashi je 17 a Ani 25 godina) nauchila da kuvaju, pomazhu joj u kući, da razumeju pa chak i neshto kazhu na srpskom. Ljubavlju prema Jugoslaviji „zarazila” je celu porodicu pa je Dasha, dok je bila sasvim mala vaspitachici u vrtiću rekla: „Kad porastem, udaću se za Jugoslaviju!”
— Volim vas jer sam sada, kada vas i sa nauchne strane znam — sigurna da ste vi jedini narod na svetu koji se sa istinskim simpatijama odnosi prema Rusiji. Dok sam bila student, i na drugoj godini fakulteta prvi put posetila Beograd i vashu zemlju, tada sam samo osetila, a sada znam da nas mnogo toga vezuje. Nikada kao mladi ljudi nismo dozhiveli da nam nasred Terazija, tikh godina kada smo jedni o drugima ćutali, neko pokloni korpu punu jabuka samo zato shto je chuo rusku rech! Ili, da nas nakhrani i napoji, da nam u tom istom Beogradu kupi sladoled jer smo — Rusi. A sada sam otkrila da mi je pradedin pradeda bio rođeni brat generala Chernjajeva, shto znachi da sve nije sluchajno. Upoznala sam sve narode bivshe Jugoslavije, i svaki je pricha za sebe, A kad je trebalo da se na drugoj godini fakulteta opredelim koju ću zemlju izuchavati, bila sam uverena da će to biti Bugarska. O njoj smo mnogo znali, slushali... Godinama su sve informacije o Jugoslaviji bile zatvorene, zabranjene... i odluchila sam se sluchajno! Tatu sam pitala koju bi zemlju odabrao a on je rekao — Jugoslaviju. Stara pokolenja pamtila su istoriju, veze između nas, Drugi svetski rat... Danas, od svikh mojikh kolega koji se bave raznim temama, najveći zaljubljenici su oni koji su izabrali Jugoslaviju.
Mnogo je putovala, ali tek od 1985. godine. Do tada, u Jugoslaviju nije dolazila od studentskikh dana. Pisala je na osnovu knjiga, materijala, izuchavala sistem samoupravljanja, o tome referisala najvishem rukovodstvu ali ne i javnosti, gde su takve ideje bile zabranjene. Doktorirala je na tom istom samoupravljanju, nauchila da skuva neka nasha jela, stekla je mnogo prijatelja shirom Jugoslavije, bila je na svadbama i slavama, uvek kao dragi gost, drzhala je „kupusnu dijetu”, bila na stranicama nashikh dnevnikh listova i televiziji. Dozhivela je da joj ljudi, prilikom susreta u Beogradu, poljube ruku i zakhvaljuju za rechi okhrabrenja, kada su nam pretili bombardovanjem. Jelena je bila sigurna i pred tv kamerama je tvrdila da NATO neće upotrebiti silu.
— Sa nauchne tachke gledishta, NATO-u nije bilo potrebno da unishti srpski narod — stanovnishtvo, već da ikh natera da prikhvate plan Zapada. Zato sam se usudila da tikh dana kada su se svi spremali u sklonishta, pakovali u torbe vodu, khleb i pelene za decu — tvrdim da se neće bacati bombe. Okhrabrila me je i pozicija Rusije koja je, kao nikada do sada, bila jednodushna, obećavala pomoć, Chak i vojnu! Konachno je nashe rukovodstvo skhvatilo da je to jedini nachin da svetu pokazhemo koliko je nepokolebljiva nasha pozicija, i da smo u trenutku kada to niko nije ochekivao, pre svega zbog nashe ekonomske slabosti, spremni da se suprotstavimo, kazhemo „ne”. Shta je to Jugoslavija skrivila celom svetu, zashto nas ne ostave da sami reshavamo svoje probleme?
— Zapadu ne treba velika Albanija, Muslimani ili Khrvati... On trazhi nachin kako da stigne do Rusije, kako da je rasparchaju i oslabe. To se ne radi tradicionalnim metodima, već kroz perfidnu igru, ekonomski i ideoloshki pritisak. I sve bi to ishlo mnogo brzhe da na Balkanu nema Srbije i Crne Gore, njikhove tradicionalne orijentacije prema Rusiji i njikhove, nekada najjache armije u Evropi. Dakle, treba unishtiti sve te „faktore smetnje” i dokopati se ruskikh granica! Zato je vazhno da se drzhimo, branimo svoje pozicije, ne odstupamo.
Mnogo toga si videla kao ekspert Ujedinjenikh nacija. Shta najvishe pamtish?
— Krizne godine na prostorima bivshe Jugoslavije, raspad, rat — to je neshto shto nikako nisam mogla da predvidim i shto ću uvek pamtiti. Od svega shto sam videla, za mene su najbolnije slike iz Vukovara. Kada sam tamo ponovo doshla 94-e, narod me je pred Informativnim centrom dochekao sa votkom i khlebom. Jedan slikar poklonio mi je svoje platno koje chuvam: „Golub nad gradom koji gori”... Pamtim Plitvice i samoukog meshtanina koji je slagao dashchicu po dashchicu kako bi sam obnovio mostiće koji su srusheni u ratu. Pamtim stotine sudbina, srpske izbeglice i svu nepravdu koja je uchinjena. I zhelim da se nishta od toga ne preda zaboravu, već da vechno ostane u sećanju ljudi kako se slichne tragedije ne bi ponovile. Zato razmishljam o novim knjigama; one sve pamte, bolje nego ljudi koji su skloni da prashtaju. Mozhda je ta osobina, vas Srba, to dobro koje će spasti chovechanstvo!?
Na kraju mi je josh jednom rekla da nas voli. Cela porodica zhivi i misli na isti nachin, njikhov dom je prolazna baza za sve koji stizhu iz Jugoslavije, ili ikh sa njom neshto vezuje. Zato nema ljubomore jer posle toliko godina zajednichkog zhivota, i suprug i ćerke su nauchile da je to Jelenin zhivot, smisao i khobi bez koga ona ne bi bila ono shto je danas. Stekla je ugled, određenu popularnost, ali joj zhivot nije postao lakshi. Platu nije primila nekoliko meseci, i cela porodica zhivela je od dedine penzije. Tako je to u nauchnim krugovima, smeje se Jelena, jer zna da to nije samo „ruska boljka”. Lista poslednji broj „Portala” i kazhe da je srećna shto će se na jedan drugachiji nachin predstaviti jugoslovenskim zhenama, kojima se divi zbog umeća da sa malim mogućnostima budu lepe, dopadljive, sharmantne, ali uz to — izvanredne domaćice. Niko kao Jugoslovenke, tvrdi Ruskinja koja nas je dobro upoznala — ne ume da tako pravi torte, dochekuje goste, ali i — izbori svoje pozicije, tamo gde je i kada je to potrebno.
Grekh prema Srbima
Direktne posledice 1948. godine, odnosno IB-a su generacije Rusa koje su odrasle u neznanju o Jugoslaviji, shto je Zapad veshto iskoristio za svoju informativnu agresiju u vidu lazhne propagande o deshavanjima na prostoru bivshe Jugoslavije. Srećom, nauchnici su reagovali munjevito, i knjige o Jugoslaviji, serije napisa u shtampi — pokrenule su javno mnjenje Rusije u korist istine, Srba. Međutim, to izgubljeno poverenje Srba u Ruse, kome je mnogo doprineo bivshi shef diplomatije Kozirjev, moraće da vraća mnogo nashikh generacija. Rusija, pre svega, nasha vlada je vishe puta pogreshila u svojoj politici prema Jugoslaviji. Ali, sreća je da je nash narod, mnogo brzhe nego rukovodstvo, te greshke i uvideo...
Istorija će sve postaviti na svoje mesto! Međutim, dugo će nas boleti chinjenica da smo izdali bratska, slovenska osećanja. I povredili khrabar i ponosan narod sa kojim se nishta ne mozhe na silu. U knjigama koje sam pisala ja sam upravo zhelela da pokazhem svetu da je Srbija zemlja koja ima svoju istoriju dugu khiljadu godina, tradiciju, dostojanstvo — i da taj narod nije lako pobediti.
Razlichiti interesi
Nashi interesi na Balkanu su geostrateshki, kulturni, nacionalni, istorijski, pa chak i — religiozni, Kosmetska kriza jasno je pokazala da smo izgubili Rumuniju i Bugarsku, a sa Srbijom to ne sme biti sluchaj. Istovremeno, Amerika nema ekonomskikh interesa u vashoj zemlji. Amerikanci zhele shto slabiju i iscrpljenu Srbiju kako bi imali lakshi prilaz Rusiji. To moramo da skhvatimo i — pamtimo! Rusija je pochetkom 90-ikh sama sebe proterala sa Balkana. Tako je Jugoslavija ostavljena da se sama bori protiv interesa SAD i njenikh evropskikh saveznika. To je bila ta nasha neoprostiva greshka prema narodu sa kojim nas mnogo toga vezhe, koji nam je blizhi od bilo kog drugog u Evropi, prema kojem gajimo istinske simpatije. Dolaskom na chelo ruske diplomatije Jevgenija Primakova, sadashnjeg premijera, i odlaskom izdajnika Kozirjeva, nasha zemlja ponovo skhvata da ima velikikh obaveza i interesa na Balkanu. Događaji na Kosovu i Metokhiji su pokazali da Rusija ima nachina i moći da se suprotstavi onima koji ugrozhavaju prijatelje, ali i njene vitalne interese, Pametni politichki pritisak odneo je ovog puta prevagu nad americhkim i NATO-ovskim vojnim pretnjama bombardovanjem. Rusi su se vratili na Balkan, konachno okrenuli starim, tradicionalnim prijateljima — Srbima.
____
Za „Portal” o Jeleni Guskovoj napisala
Jelena Pavlović-Stamenić. Decembar 1998. g.